Ovo je priča o jedanaestoro mladih ljudi koji su dobili na upravu sve muzejske vrednosti jedne ustanove, kako bi promovisali evropske. Naše celokupno iskustvo koje smo stekli u Galeriji Matice srpske ne počiva na jednom ili nekoliko dana provedenih u istoj, to je period od četiri meseca konstantnog rada i zalaganja. Početak nije bio obećavajuć, došlo je tridesetak zainteresovanih ljudi, dakle ljudi koji su zaista hteli ovim da se bave, medjutim vremenom, jedan po jedan su odustajali. Prošli smo kroz "Malu školu muzeologije" i upoznali se sa celokupnim osobljem muzeja, kao i poslovima kojim se oni bave. Svako od njih je održao po jednu radionicu o zadatku koji on ima u svemu tome. Kustose, restauratore, konzervatore i na kraju upravnicu Galerije Matice srpske. Najzanimljivije iskustvo bio mi je prolazak kroz depo galerije. Oduvek me je zanimalo gde se sve te slike čuvaju, kako se čuvaju i kojim redosledom su poredjane Ko i kako odredjuje njihovu cenu? Iskren da budem, pristupio sam čitavom ovom projektu isključivo iz radoznalosti, zapravo niko od nas nije imao predstavu gde sve ovo može da odvede. Nakon dva meseca obuke broj učesnika smanjio se na jedanaest. Završili smo sve radionice i sada je trebalo da bude kraj. Medjutim, tada u čitavu stvar ulazi OPENS. Moj grad, Novi Sad izabran je za Omladinsku prestonicu Evrope za 2019. godinu, kao i Evropsku prestonicu kulture za 2021. godinu. Pod njihovim pokroviteljstvom dobili smo priliku da napravimo vlastitu izložbu, ali to nije bila najbolja stvar, omogućeno nam je da koristimo bilo koju sliku iz muzeja (ima ih preko deset hiljada) i da budemo kreativni na koji god način poželimo. Napisali smo pesmu na zidu, kačili konce, naslikali grafit sa naslovom izložbe "Mladi biraju". U početku smo dolazili jednom nedeljno, posle dva puta, sve dok se otvaranje izložbe nije približilo a vreme našeg boravka u muzeju povećalo na deset sati dnevno. Osećanja su bila pomešana, od uzbudjenja do treme i neke slatke nelagodnosti koja bi nas obuzimala na svaku pomisao o tom prvom februaru.. Prvi februar 2019. godine bio je vrlo simboličan. Osim što je to dan grada, jedanaestoro srednjoškolaca iz različitih škola, ali i uzrasta, otvarali su svoju izložbu, prvu manifestaciju u okviru kampanje OPENS-a, ali pre svega prvu stvar ovakvog karaktera ne samo u Vojvodini, već i u čitavoj Srbiji. Zbog svega ovoga izložba je još više dobila na značaju. Bilo je 20 časova, 5 ili 6 kamera i desetinak novinara. Preko 500 posetilaca. -Svi gledaju u nas. I u tom trenutku niko nije znao šta tačno treba da radi. "Mislio sam da je ovo lakše" , pomislih. Govor je održala upravnica Galerije Matice srpske gospodja Tijana Palkovljević i pozvala goste da prošetaju i pogledaju izložbu. Tada smo nastupili mi, bilo smo mladi kustosi, prikladno odeveni i sa bedževima zadenutim za rever. Svi isti, a svi tako različiti. Sećam se da sam te večeri preko trideset puta ispričao jednu te istu priču, nisam znao kome pre da pridjem, da li mami, profesorima, ostalim gostima. Otvaranje izložbe je potrajalo do kasno u noć, kada mi je kao poslednji gost prišao doktor i profesor muzeologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu - gospodin Nikola Krstović, rekavši mi: "Mnogi koji su završili istoriju umetnosti ili rade u nekom muzeju sanjaju da imaju svoju izložbu, a nažalost dosta njih to nikada ne ostvari. Treba da budete ponosni što vam je data prilika da to ostvarite kao vrlo mladi". I bili smo! Ponosni ne samo sami na sebe, već kao kolektiv koji je u svemu ovome istrajao. Nije bilo nimalo lako, ali lepo sećanje koje je ostalo ne može da se meri ni sa čim. Izložba je bila otvorena za javnost još dva meseca, organizovana su vodjenja za sve osnovne i srednje škole iz Srbije, regioma ali i čitave Evrope i kroz nju je ukupno prošlo preko 2000 ljudi. Dela naših čuvenih slikara porošla su kroz zenice većine turista koji su u tom trenutku boravili u našem gradu. Francuzi, Holandjani i Švakcarci ostavili su nam i po komentar na svom jeziku, naravno. Izložbu smo simbolično zatvorili 23. marta. Iako je to bio kraj naše izložbe ostali smo kustosi Galerije Matice srpske i trenutno smo zaduženi za izložbu "Djura Jaksić - Izmedju mita i stvarnosti" i ja se iskreno nadam da ćemo moći da volontiramo u muzeju još dugo, bar dok se i sami ne zaposlimo tamo. Značajan trag u mom srcu ostavilo je još nekoliko stvari koje su samo delom vezane za samu izložbu, a koje promovišu evropske vrednosti. Izložba je, zapravo, bila samo posrednik. Za snimanje emisije po imenu "Priče od kojih se raste", sproveli smo nekoliko osoba sa invaliditetom kroz izložbu, i na taj način dokazali da su izložbe za svakoga. Bilo je mnogo pozitivnih komentara, ljudi često kako ne bi povredili nečija osećanja prećute stvari koje stvarno misle, ali jednostavno, na ovom momku, a on je osoba sa invaliditetom i očigledno nije imao priliku ranije da posećuje ovake ustanove, video se sjaj u očima i od hrpe komentara koje sam dobio, a napominjem stvarno je bilo sjajnih, njegov je bio poseban. Jedinstven po dobroti i iskrenosti. Druga značajna stvar jeste to što me je već pomenuti gosodin Nikola Krstovic pozvao da učestvujem na njegovom predavanju trećoj godini na Filozofskom fakultetu u Beogradu. I za kraj, treća, ali ne i manje bitna stvar jeste to što sam upravo preko Galerije Matice srpske dobio poziv i priliku da sa svima vama koji ovo čitate podelim svoje iskustvo i ohrabrim vas da uradite nešto slično, na području celog Starog kontinenta. Tako smo svi na dobitku! Još od kada sam bio mali smatrao sam da su muzeji mesta sa belim zidovima i stvarima koje ne smeš da pipneš. Nekako previše sterilni. Stvar je u tome da ukoliko imaš viziju možeš od toga da napravis šta god poželiš. Monotoni zidovi postaju šareni, teme bliže mladima, ali i svima koji se tako osećaju. Ne smemo da dozvolimo da bilo koji grad bude grad zatvorenih muzeja. Kako upravnica galerije voli da kaže, danas zaposleni kustosi ne rade u muzeju, oni samo dolaze na posao. To je veliki problem ne samo kod nas. Zato je ogromna stvar to što je neka ovako impozantna i značajna ustanova konačno otvorila vrata mladima. Zaboravili smo da se kultura gaji, nekultura je kao korov ona niče sama. Zato je treba saseći u korenu. Smatram da kulturnu baštinu ne čine samo dela već i ljudi koji o njima govore. Zato, dajte priliku mladima i videćete šta sve mogu da urade. Hajed da zajedno stvorimo svet bez predrasuda. Ja sam Miloš Broćeta, a ovo je moj način!