Beli anđeo Svako od nas nosi neki teret na svojim leđima koji ga pritiska polako ali značajno. Kao da nam svakim našim uzdahom uskraćuje atom kiseonika i tiho ali efikasno čini da naš život postane samo jedan od mnogih prošlih vremena. Svako se na svoj način nosi sa tim osećajem, neki nauče da ga ne primećuju a neki se prepuste pod težinom tereta. Moje nelagode zasnovane na čistom pesimizmu o životu za mene gušile su mnogo više od atoma kiseonika. Želja , nada, motivacija sve su to emocije koje su napuštale moje telo ugrožene pesimizmom, njihov opstanak u meni omogućavao je povremen tračak svetlosti koji je dopunjavao organizam navedenim emocijama. Ne mogu reći da je sva moja nada bila nestala, živela je u tim preostalim slikama budućnosti i čekala da je neko probudi. Ulazim u Mileševu, manastir koji se nalazi u Prijepolju, u svom potpuno ravnodušnom stanju u kojem sam svima dobro poznata. Koračajući prostorijama manastira slušam vodiča koji zaustavlja grupu, čiji sam ja deo, tačno ispred jedne poveće freske. Kao dete od nepunih petnaest godina nikada nisam pronalazila zanimljivo posmatranje pojedinih predmeta, kao na primer fresaka. Ali iz nekog čak i meni nepoznatog razloga ovoj sam poklonila nebrojeno mnogo pogleda. Čini mi se da i da pokušam da je ne gledam postojaće taj tračak svetlosti koji bi odavao njeno neizbežno postojanje. Gledam u nju u potpunosti svesna svake njene nesavršenosti ali joj se i dalje divim. Pri samom pogledu na nju možete shvatiti da je ne sačinjavaju samo boje već i određen spektar emocija koje nesebično deli sa bilo kim koji je pogleda. Njene boje bile su izbledele na jedan sasvim tih način i stičem utisak da su upravo one te koje dočaravaju čudnu svetlost koju freska odaje. Pukotine na njenog površini nisu pravile nikakvu smetnju u ostvarenju ove slike anđela , štaviše upotpunjavale su je na jedan sasvim svojevrsan način. Njima se dočarava njena starost a ujedno i krije svaki delić nade i čežnje ljudi koji su od njenog nastanka do danas gledali u nju kao u svoje spasenje. Na njoj oslikan je Arhangel Gavrilo obučen u beo hiton ( kratku belu haljinu ) koji sedeći na kamenu pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća. Freska je u svetu poznata pod nazivom Beli anđeo. Scena koja je na njoj oslikana čini ovu fresku još božanstvenijom. Nepoznati autor ovog dela mora da je izuzetno verovao u ono sto je crtao jer ovako nešto nije u stanju stvoriti čovek bez vere. Čovek bez vere, čovek bez nade , čovek bez motivacije. Stojim pred ovom freskom u potpunoj konfuziji sopstvenih misli. Na istom onom za mene pre par minuta hladnom , surovom i praznom svetu postoji jedno ovakvo božanstvo? Moja uverenja su zadrmana. Ako je čovek u stanju stvarati ovako produbljujuće stvari zašto onda mrzeti ljudsku rasu, zašto onda mrzimo sebe? Moj pesimizam potiče od neznanja, od ne poznavanja istinskog sveta oko mene i njegovog smisla. U samo jednom trenu pesimizam i neki vid mržnje koja je odavno bila deo mojih shvatanja izgubila je svoj smisao. I tako apsolutno besmisleni osećaji bez ičega sto ih sada vezuje za moja razmišljanja odleteli su iz mog bića i ostavili me da uživam u svetlijim predelima. Ova freska ne govori ustima i ne dodiruje rukama ali je mene probudila iz depresije u kojoj sam se zatekla. Čuvajmo stvari i objekte koje nemaju usta a pričaju , koje te dotaknu dublje nego bilo koji fizički dodir i koje su proizvod ljudske božanstvenosti. Čovek je u stanju da stvori prelepe stvari . Mržnja prema čoveku i svetu , taj pesimizam i neverovanje u moć sveta oko nas dovodi nas do toga da ima sve manje dela poput ove freske jer ljudi gube veru i nadu u sve oko njih , a prvenstveno u sebe. A kao sto sam rekla čovek bez vere gubi suštinu svoje titule čoveka. Imajmo nadu , veru i ljubav. Jer jedino tako srpska kulturna baština kao i evropska a samim tim i svetska postajaće veća. Ako volimo svet i ljude oko sebe ratovi se ne omogućavaju jer su oni proizvod mržnje i ne ispunjenosti. Bez ratova svi značajni objekti i predeli neće biti u bilo kakvom obliku opasnosti i njihov broj će samo rasti. Usavršavajmo sebe a samim tim ćemo tako i svet oko sebe. To je učenje koje je i sam Sveti Sava priznavao i ostavio nam. Neke stvari radimo jer osećamo potrebu da trebamo. Ja sam osetila potrebu da napišem nešto prvenstveno na temu kulturne baštine a zatim i na temu ove freske. Izabrala sam ovu fresku jer sam se zaista osetila inspirisano pri njenom istraživanje. Ima daleku i značajnu prošlost. Tokom brojnih ratova ona je predstavljala upravo mesto za molitve i nade mnogih ljudi. Pomaze ljudima i to smatram dovoljno čvrstim razlogom za njen uticaj na bilo kakav vid kulturne baštine bilo ona srpska, evropska ili svedska.