Tajne ljubavi rata Kikinda je prelep grad sa dosta spomenika. Svaki spomenik podseća na neku tragediju ili nekog velikana kojim se naš grad ponosi. Iz kabineta u kojem boravimo tokom nastave, imam pogled na jedan spomenik koji sa sobim nosi mnogo izgubljenih života i jednu tužnu ljubavnu priču. U sadašnjoj zgradi muzeja nekada su bila smeštena dva objekta sa potpuno drugačijim namenama. Jednostavno, spojeno je nespojivo. Jednu zgradu delile su nekadašnja Gimnazija i ozloglašeni zatvor Kurija. Tamo su slati svi na koje bi se promislilo da su protiv vlasti, dok su u Gimnaziji boravili najbolji učenici željni znanja. Često je dolazilo do propusta stražara, pa su učenici dolazili u kontakt sa zatvorenicima. Tu su se rađala mnoga prijateljstva i tajne ljubavi. Učenici su svojim prijateljima iz zatvora pomagali na koji god su način mogli, donosili im hranu i bili im glasnici, prenosili poruke najbližih. To je bilo isuviše rizično za njih zato što bi onda i oni mogli upasti u velike nevolje ukoliko bi bili otkriveni. Međutim, jedna devoka nije ni malo marila za to. Ona je upoznala ljubav svog života u najozloglašenijem zatvoru. Dolazila bi svakog dana donoseći kolače i sedela koliko je mogla da ostane neotkrivena, slušajući priče mladića koji joj se sviđao. Danima kad nije mogla da dođe, samo bi mislila na njega i ništa drugo nije radila. Ta ljubav je vremenom cvetala. Mladić se sve više i više zaljubljivao u devojku, a devojka je bila sve opčinjenija mladićem. Oni više nisu mogli da razmišljaju o budućnosti u kojoj nisu bili jedno. I tako, vreme je prolazilo, dolazili su raspusti i period kada se nije išlo u školu. Raspitujući se kod dugogodišnjih zatvorenika, mladić je saznao za jedan tajni prolaz za koji su znali samo zatvorenici koji su već odavno streljani ili deportovani u koncentracione logore širom Evrope. Pre početka raspusta glavni stražar je došao do svih zatvorenika i rekao im kako se zatvor „čisti“ i како će napokon videti sunčeve zrake, a potom se podmuklo nasmejao i izašao iz ćelijskih prostorija. Neki od zatvorenika vrlo su jasno razumeli poruku i shvatili šta im se sprema i opraštali se sa poslednjim danima života. Zaljubljeni mladić mislio je samo kako su to divne vesti i kako će moći da iznenadi sve svojim povratkom kući. Sutradan, kad se devojka ušunjala u zatvorske ćelije, momak joj je rekao ovu divnu vest i saopštio novu. Dao joj je prsten napravljen od nekoliko komada žice i rekao da će je, čim izađe, zaprositi. Ona ga je samo zagrlila i počela da plače, nije znala da li su to suze radosnice ili suze tuge zato što će izgubiti svog dragog shvativši jasno šta im je zatvorski čuvar poručio. Nije htela da kvari njihovu sreću, ali se trudila da poslednje dane provede što više sa njim u radosti. Njih dvoje su drugi zatvorenici nazivali Romeo i Julija, međutim mladić je na to samo dodavao kako će oni imati srećan završetak i istrajati zauvek. Sledeće nedelje đacima Gimnazije rečeno je kako im raspust počinje ranije iz nekih razloga koji su bili poverljivi. Svi su bili vrlo srećni, ali devojka je bila i uspaničena i nije znala razlog tome. Sutradan, kad je došla, zatekla je praznu zatvorsku ćeliju i granula u plač. Trčala je po zatvoru i uspaničeno tražila svog dragog. Međutim, naišla je na čuvara koji ju je ljutito otpratio kući i objasnio njenim roditeljima šta se dogodilo. Ona je bila u kazni i do početka škole nije smela da izađe iz kuće. Tog istog sunčanog dana, 6. maja 1942. godine, zarobljenici su poslati u zrenjaninski zatvor, zatim u logor na beogradskom sajmištu, da bi ih 18. maja iste godine internirali za Norvešku. U to vreme gotovo 4.500 mladića biva internirano sa područja Kraljevine Jugoslavije u 36 norveških logora smrti, a 58 iz Kurije. Iza mladića devojci je ostalo samo jedno pismo: „Izvini što ti nisam rekao, znao sam šta mi se sprema, ostalo nam je samo Boga da molimo da ću se sa svojim drugovima vratiti živ. Hvala ti za sve lepe trenutke i čuvaj onaj žičani prsten u znak sećanja na mene ako se ne vratim. Mojih je 30 drugova streljano, zatim obešeno u Kuriji 9. januara. Molim se da ne budem i ja sledeći, nadam se samo da ćemo se ponovo videti, draga moja." Devojka je našla ovo pismo na mestu gde mu je ona ostavljala kolače. Posle tog dana sedela je svako popodne na klupi čekajući da se on vrati. Neki od njenih prijatelja govorili su da je poludela. Ona je i dalje čekala. Posle oslobođenja, 1945. godine, u Veliku Kikindu se vraća sedmorica logoraša. Lutajući gradom našli su devojku koja je spavala na klupi. Prepoznali su je i probudili. Ona je bila sva srećna misleći da je to on. Međutim, pogledavši ih malo bolje, shvatila je da je pogrešila. Jedan od njih saopštio joj je da je njen dragi streljan među prvima 16. i 17. juna 1942. Pričali su joj i kako je tamo bilo teško i kako su mnogi umirali od smrzavanja i gladi. Ubrzo potom, devojka je umrla od tada neizlečivog tifusa. Svi koji svedoče tom događaju kažu da njih, kao i Šekspirove junake, povezuje neostvarena ljubav i tragičan završetak. I dan danas ljudi ih poistovećuju sa njima. Ovaj spomenik poginulima u koncentracionim logorima Norveške sa sobom nosi razne neispričane i skoro zaboravljene priče. Ljubav je uvek bila jača od svega, pa i od zarobljeništva, možda baš to simbolizuju bele ruže koje predstavljaju spomenik. Mi to možemo samo da slutimo.