Svaki put kada bih prošla pored novonastalog parka u blizini moje škole, zapitala bih se kome je u stvari podignut centralni spomenik, čemu služi i šta simbolizuje. Nekada bih satima razmišljala o tome. Sve to me je navelo na zapitkivanje starijih, sve dok nisam sklopila celu priču. Bila sam zadivljena, ali i tužna. Spomenik koji ukrašava samo srce grada priča strašnu istoriju o velikim i hrabrim ljudima koji su proterani u logore u Norveškoj i tamo bezdušno izgubili svoje živote. Nisam mogla da verujem da je tako nešto moglo da se dogodi. Zašto bi iko želeo tako nešto da uradi? Nastavnica nas je jednom prilikom odvela u muzej i ispričala nam šta se tamo događalo tokom Drugog svetskog rata, čitajući nam ispovesti zarobljenika. Silazili smo starim, drvenim, klimavim stepenicama. Svakim stepenikom bilo je sve hladnije i mračnije. Stigli smo. Imala sam osećaj da su svuda oko mene. Mogla sam da osetim duhove zatvorenika koji su tu služili svoju kaznu. Da, Narodni muzej je smešten u zgradi nekadašnje Kurije, sudnice i zatvora. U tim mračnim i skučenim sobicama vreme je stajalo. Osećala se memla stara stotinama godina. Kao da sam u jednoj sekundi postala deo istorije. Zidovi, ispucali i prašnjavi delovali su kao da će se svakog časa srušiti. U jednoj ćeliji bila je velika peć oko koje bi se zatvorenici skupljali, grejali ruke i jedan drugome prepričavali svoju strašnu životnu priču. U ćelijama se morao nalaziti i rasklimani, veoma neudobni krevet. Mislim da samo zidovi znaju pravu istinu. Čuli su svaku tajnu, svaku svađu, oplakali svaku ljubav i nepravdu. Upijali su reči, suze i beleške, privatne poruke i dan danas duboko urezane tupim predmetima. U jednoj ćeliji mi je bilo posebno čudno. Ona nije bila sumorna kao sve ostale, kao da je isijavala ljubavlju. Osetila sam neki strah, ali i znatiželju. Zastala sam. Zadržala dah. Čuli su se šapati. Muški glas izjavljivao je ljubav devojci. Bilo je tako romantično. Čuo se i plač. Ta prostorija bila je posebna. U njoj se odigrala jedna ljubavna priča. Nekada davno, Gimnazija „Dušan Vasiljev” koristila je gornje prostorije za izvođenje nastave, jer se deo zgrade renovirao. Često su učenici imali priliku da posmatraju zatvorenike kako održavaju zgradu, šetaju po dvorištu ili lože peći. U ćeliji B12 bio je zatvoren jedan mladić hrabrog i junačkog srca, crne guste kose i smeđih očiju. Svakoj gimnazijalki srce bi zatreperilo za njim. Pisale bi mu pisamca i ubacivale ih kroz prozorčić na samom vrhu ćelije. Cela ćelija mirisala bi na ženske parfeme tada. Ali jedna devojka njemu je stalno bila u mislima. Ona je bila jedinstvena. Nije mu pisala pisma, niti je ikom govorila ša oseća. Bila je tajnovita i stidljiva. Prošla bi pored njegove ćelije, malo bi zastala, osmehnula se i nastavila svojim putem. U tim trenucima srce bi mu lupalo tako glasno da bi ga i sam čuo. Ona je bila svetlog tena, rumenih usana, plave lepršave kose i prozirno plavih očiju. Svakog dana s većim nestrpljenjem iščekivali bi taj trenutak kada bi se njihovi pogledi ponovo sreli. Jedina prepreka toj velikoj ljubavi bila je ta što on nije imao slobodu kretanja. Nije mogao da je izvede i svojim osmehom zavede. Ona je poticala iz jedne veoma ugledne gospodske porodice. Otac joj je bio glavni komandir u vojsci, veoma strog čovek, gustih crnih brkova i mrkog pogleda. Ko god da bi mu smetao ne bi baš lepo prošao. Majka joj je bila veoma dobra i tiha ženica kovrdžave i uvek podignute kose. Imala je i plave oči oko kojih bi se potkrala i koja bora. Mladić je, pak, bio iz skromne porodice. Otac mu je bio stariji čovek koji je imao zanat u rukama, a majka mu je bila domaćica. On nije znao devojčino ime, znao je samo da je voli. Napisao joj je pismo. Potpisao se samo inicijalima i to na poleđini koverte – D. R. Ona mu je uzvratila – S. N. I tako, dan za danom prošlo je godinu dana. Mladić i ostali robijaši dobili su premeštaj u Norvešku. Polazak za tri dana. Dobili su jedan slobodan dan da se, uz pratnju čuvara, oproste od članova svojih porodica. Napokon su se sreli. To je bio njihov prvi zvaničan, ali i poslednji susret. On ju je čvrsto zagrlio. Vreme je isteklo, čuvar ga je odveo kod drugih zatvorenika, potom su ih smestili u stari rasklimani voz i krenuli su. Svakog dana nakon njegovog odlaska, ostavljala je po jednu ružu na mestu na kom su se prvi put susreli. Mladić je tokom boravka u Norveškoj osmislio plan bekstva. Imao je pomoć nekolicine prijatelja. Najopasnije je bilo preći preko zaleđenog jezera. Nije ni slutio da se njegova draga zarazila tuberkulozom. Borila se za svoj život svim snagama. Ona je bleda ležala u postelji preznojavajući se. Iz oka joj je suza kanula i skliznula niz obraz ostavljajući svetlucav trag na njenom obrazu. U trenutku kada je kanula, začulo se pucanje leda. Mladić je pao, udario glavom o led i propao. Ledena voda prodirala mu je u telo, u kosti . U tom trenutku, i on i ona izgubili su svoju životnu bitku. Ostali robijaši, koji nisu uspeli da pobegnu, bili su streljani. Kući su se vratila samo njih četvorica. U slavu svih poginulih i mučenih robijaša podignut je spomenik pod nazivom „Spomenik stradalima u Norveškoj“. Većina građana moje Kikinde prolazi pored tog spomenika ne znajući ništa o njemu, kao što ni ja nisam znala. Svojom pričom odajem počast jednoj velikoj ljubavi. U sećanje na minula vremena, svakog meseca ostavljam po jednu ružu.