The heroes are not easily found! Yesterday they cut my poplar trees! I heard their cries... Do their tears bother anyone else too? Was their crown a Tower of fairies – only to me? Under them the fairies danced in the mist – spreading their magic time and again! Their dresses flashed white in the nights. And in the dawn, they would sleep there, exhausted... Yesterday they tore down my poplar trees... Only I miss the sound of their crowns! Doves do not coo in their crowns anymore. Only my heart cries for them and under them a lonely road... There is no more dance, the fairies sing no more... No one to give a hand to the unfortunate ones... They killed the children's first heroes, Because like rejoices in like! Yesterday they tore down the fairy castles... Where are fairies and birds going to live now? In my eyes, the new vista, without them, opened: There are no trees nor shade... as if the poplars were never there! The fairies too, are not coming back – now under the willow trees they comb their hair, giving lots of luck to others now, They smile onto every unfortunate child... And me? I stand alone where poplars used to be, Looking for my childhood, gone without a trace. I dance where the fairies danced. I cry – the heroes are not easily found... Nikolina Nikolic (18), literary fellowship ,,Dragon in green socks“ Јунаци нису појава честа! Посекли су моје тополе јуче. Плач сам њихов само ја чула. Да ли још неког њихове сузе муче? Да ли је само мени њихова крошња била вилинска кула? Под њима су виле, у магли, плесале – чаролију своју непрестано слале! Њихове су се хаљине ноћима беласале. Пред зору су ту, уморне, заспале. Срушили су моје тополе јуче... Само мени недостаје њихових крошњи шум. Нема гугутке да у крошњама гугуче. Само моје срце за њима плаче, и под њима, усамљен друм... Нема више плеса, виле песму не поје... Нико несретнима руку да пружи... Убили су прве дечије хероје, јер сличан се са сличнима дружи! Срушили су вилинске дворе, јуче... Где ће сада да живе виле, и птице? У мојим очима нови видик, без њих, пуче: нема ни шума, ни хлада… тополе као да ту никада и нису биле! Ни виле се вратити неће – сада испод врба косе плаве плету, другима дају прегршти среће, осмехују се сваком несретном детету... А ја? Стојим сама ту, где су тополе биле, Тражим детињство што без трага неста. Играм, где су играле и виле. Плачем – јунаци нису појава честа!