Iako je bila sredina juna, kiša je padala tokom protekla tri dana. Napolju su ptičice brzo letele kako bi našle zaklon od letnjeg pljuska. Osim ptica, i ljudi koji su se zatekli na ulici kada je počela kiša, već su žurili u prodavnice i zanatske radnje koje su nudile zaklon od promenljivog vremena. Ana je stajala naslonjena na okno prozora koji je gledao na ulicu i posmatrala je kapljice kiše koje su se slivale i ostavljale trag na zamagljenom staklu. Pokušavala je da se fokusira na knjigu koju je držala u rukama, ali su joj skvašeni ljudi, koji su podsećali na miševe, odvraćali pažnju. Baš je htela da nastavi da čita kada je primetila malog dečaka koji skače u tek nastalu baricu. Ana se nasmejala kada je videla besnu ženu kako izlazi iz jedne radnje, samo da ne bi zatekla svog sina do kolena u barici. Nakon što je majka odvukla svog sina od veoma zabavne i primamljive barice, Ana je odlučila da ne vredi da pokušava da čita knjigu. Osim što joj je narod sa ulice odvraćao pažnju, bila je veoma uzbuđena zbog večerašnjeg bala. Pre samo nekoliko meseci je kupila vilu u kojoj je održala već nekoliko balova. Svaki put je dolazilo više ljudi nego prošli put. Balovi su budili neki osećaj uzbuđenosti i nostalgije. Plesanje, muzika, smeh, sve to je bila čar balova. Ljudi su dolazili da bi se zabavili, na neko vreme opustili i zaboravili svoje probleme. Ana se prisećala balova koje su održavali njeni roditelji... Glasno kucanje joj je prekinulo tok misli. Slobodno, rekla je pomalo zbunjeno, naglo izvučena iz sveta mašte. Velika ukrašena vrata su se otvorila i u prostoriju je skliznula drvena kutija na improvizovanim kolicima, praćena niskim zdepastim čovekom širokih ramena. Ana je odložila knjigu i prišla je kutiji. Iza kutije se pojavio čovek srednjih godina i nasmešenih oštrih crta lica. Imao je duge prosede brkove i sitne crne oči. Laslo!, pozdravila ga je Ana uzbuđeno. Laslo je bio prijatelj njenog oca i pomogao joj je kada se doselila u Kikindu. Pomogao joj je da sredi vilu i svaki put je dolazio pre balova da bi sa njom uredio salu za ples. Iako je imao gospodsku odeću, košulja i pantalone su mu bile malo zgužvane. Laslo je bio poslovan čovek i često je putovao u posete kolegama i prijateljima. Draga Ana, rekao je osmehnuvši se i time otkrivajući red krivih zuba. Ana nije primetila koliko je u stvari kutija velika dok nije stala ispred nje. Kutija je bila viša od Lasla za otprilike pola glave. A, vidim da si primetila mali poklon od mog prijatelja iz Nakova, rekao je lupnuvši kutiju. Mali?, upitala je gledajući kutiju čiji je vrh bio u nivou njenih očiju. Laslo se nasmejao i skinuo poklopac sa kutije, otkačio je dve strane kutije da bi pokazao unutrašnjost. Unutar kutije se nalazila još jedna kutija, samo što ova nije bila obična kutija, bio je to polifon. Ana ga je prepoznala, pošto je videla nekoliko polifona dok je odrastala. Polifon nije izgledao previše gospodski, ali je bio napravljen od glatkog tamnog drveta i na prednjoj strani je imao prelepe detalje. Potrebno je samo da ga izglancamo i postavimo, rekao je Laslo očigledno zadovoljan Aninom reakcijom. Hajde onda, ima još mnogo toga se uradi, rekla je Ana unapred zamišljajući reakcije ljudi kada vide i čuju ovu prelepu mašinu. • • • Bilo je devet i trideset, u veliku salu su ulazili ljudi raznih izgleda. Sunce je već zašlo i veliki lusteri sa barem šezdeset sveća, koje su prostoriji davale toplinu, bili su upaljeni. Veče je bilo toplo i uopšte nije odavalo utisak da je pre samo nekoliko sati padala kiša. Ljudi su se podelili u grupice i ćaskali. Grupa ljudi je stajala pored izglancanog i sređenog polifona koji je glasno puštao neku razigranu muziku. Laslo je rekao da će muzika možda biti malo glasnija zbog veličine prostorije, ali ljudima očigledno nije smetala glasna muzika. Bili su tu oficiri svih rangova, od manje važnih, do nekih koji imaju važnija posla nego da provode svoje veče na balu. Žene su nosile svakakve haljine, šire, uže, zelene, crvene, ljubičaste, sa manje ili više detalja. Vila se orila od muzike, smeha i glasnih koraka koje su pravili plesači. Ana je bila naslonjena na prozor, odigrala je već tri plesa i osećala je da stopala lagano počinju da je bole. Prozor je bio otvoren i ulazio je svež vazduh. Pogled na ulicu je bio dobar, osim velike grane koja je pokrivala zbivanja na sredini puta. Na putu je stajala samo Laslova kočija u kojoj su i dalje bili drugi paketi. Ana je razmislila o tome koliko je to dobra ideja, sa obzirom na to da uvek ima lopova. Učinilo joj se da je videla nekoga pored kočije, ali je vetar zaduvao i grana se pomerila taman toliko da bi prekrila prizor cele kočije. Vetar se nakon nekoliko trenutaka smirio i Ana je mogla ponovo da vidi celu kočiju. Neko je definitivno bio tamo, ali mu je mrak pomogao u skrivanju identiteta. Kada se dobro zagledala, Ana je prepoznala niskog, zdepastog Lasla kako stoji i čeprka po paketima. Zar je moguće da već ide? Ne može otići bez pozdrava, pomislila je Ana zaputivši se ka vratima, usput ljubazno odbivši poziv na ples od jednog pomalo pijanog oficira. Sišla je niz stepenice i zaputila se hodnikom koji je vodio na ulicu. Vazduh je bio mnogo svežiji nego unutra i zvezde su počele da se pojavljuju. Laslo više nije bio kod kočije kada je stigla na ulicu. Okrenula se oko sebe i potražila ga pogledom, ali njega nije bilo, kao da je u zemlju propao. Baš je otvorila usta da ga pozove kada je primetila tamnu figuru koja je stajala pored kočije. Laslo!, pozvala ga je mašući mu. Osoba je brzo podigla pogled ka njoj i zgrabivši neki paket umotan u masnu tkaninu, potrčala je. Iako je bio mrak, Ana je uspela da primeti rub slike sa kojeg je skliznula prljava tkanina. Laslo?, ponovila je mehanički, u potpunosti zbunjena. Gospođice Ana, čula je glas pored sebe. Poskočila je i srce joj je na trenutak stalo. O moj Bože, rekla je stavljajući šaku na srce. Hajdemo unutra, ljudi će se zapitati gde ste, rekao je Laslo, neobično mirnim glasom. Ali lopov... slika..., zbrzala je energično, okrećući se u isto vreme ka kočiji. Suguran sam da nije ništa, rekao je lagano je gurajući ka vratima. Ali..., započela je i stala, naježila se od pogleda koji joj je uputio. Mora da vam se samo učinilo, rekao je hladno. Hajdemo sada unutra, ljudi će se zabrinuti gde je nestala šarmantna domaćica ove prelepe vile, rekao je navlačeći osmeh na lice kao masku. Ana nije pokušavala da se usprotivi. Nakon te večeri nije pitala za misterioznu osobu i sliku koja je definitivno ukradena. U jedno je bila sigurna, Laslo je znao mnogo više nego što je priznavao i nikada nije saznala poreklo ukradene slike ili kakve je veze Laslo imao sa njom.