SUVAČA Kikinda je možda mlad i mali grad, ali je pun istorije i izgubljenih kultura, jedna od njih je suvača. Ona je jedna od mnogobrojnih istorijskih osobenosti Kikinde i od neprocenjivog je značaja za naš grad i njegove stanovnike. Suvača je jedini sačuvani suvi mlin na konjski pogon u Srbiji. U Kikindi je nekada bilo čak 51 suvača. Sada postoji samo jedna koja je sagrađena 1899. godine, a radila je do 1945 godine. Mlinovi na konjski pogon bili su poznati još u vreme starog Rima, a sem konja u oskudnim godinama, pokretali su ih i ljudi. Ova vrsta mlina je karakteristična za Panonsku ravnicu. Prema podacima iz Poljoprivrednog muzeja u 19. veku ih je bilo oko 50 000 u Panonskoj niziji. Suvaču je gradilo 30 zadrugara, koji su celokupnu građu i delove suvače kupili u Padeju i preneli je u Kikindu. Objekat je prizeman, priljubljen uz tle, proporcionalnih dimenzija. Njegova arhitektura je jednostavna. Izraz je čiste funkcije, bez estetskih pretenzija, jedinstven zbog vidljive krovne konstrukcije. Ona je kružne osnove, formirane od 14 opekom zidanih stubova koji nose dominantnu krovnu konstrukciju u obliku višestrane piramide u funkciji pogonskog prostora, i pravougaonog dela podeljenog na mlin i mlinarevu sobu. Krovna konstrukcija je drvena, prekrivena biber crepom. Mlinski prostor je pravougaone osnove, sa krovom nižim od krova suvače. Mlinarev stan čini soba, kuhinja i ostava. Pod je od nabijene zemlje, a zidovi od naboja. Suvača se sastoji iz jednog kola, za čije se paoce uprežu konji. Od broja konja zavisila je brzina, odnosno količina samlevenog žita. Konji su se kretali u krug i obrtali su veliku drvenu osovinu, koja ima od 212 do 516 drvenih zubaca. Veliki obrtni točak suvače prečnika je oko 12 metara i naziva se popa. Za samo jedan par upregnutih konja, suvača je mogla da samelje 100kg pšenice na sat. Staza od cigala, kojom su se kretali konji, posipana je peskom, jer je većina pomeljara bila siromašna, pa je dovodila nepotkovane konje. Istoričari kažu da se u kikindsku suvaču uprezalo najviše 12 konja. Na krajevima paoci su spojeni za kola, koja preko sistema zupčanika, okreću dva para kamenja za meljavu. Od meljave se dobijalo najfinije belo brašno. Takođe, kaže se da je ovo brašno za oko 15% bilo skuplje od drugog i da je korišćeno čak i na Bečkom dvoru. Pored žitarica mlela je papriku, ređe biber i cimet. U suvači su stalno radila dva čoveka, suvačar i gonič konja. Broj goniča povećavao se sa brojem upregnutih konja. U kriznim vremenima, veliko kolo u suvačama su pokretali ljudi. Pod naletom industrijalizacije, stvaranjem parnih mlinova krajem 19. i početkom 20. veka suvače polako nestaju. Pored kikindske, u evropi sačuvane su još samo dve sačuvane, u Mađarskoj u Sarvašu, i u Hrvatskoj na Otoku. Sredinom jula Narodni muzej Kikinde organizuje etno manifestaciju "Dani suvače", koja je bazirana na očuvanju tradicije. Godine 1999. obeleženo je je sto godina njenog postojanja. Za taj jubilej izdata je knjiga "Suvača u Kikindi". Danas je suvača u društvenoj svojini, a pravo na korišćenje ima AD Kikindski mlin. Nalazi se pod zaštitom države sa najvišim stepenom kulturne zaštite, kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. U toku je izrada tehničke dokumentacije za njenu rehabilitaciju, i ona bi trebala da postane neka vrsta muzeja. Smilja Ludajić, 17 godina, KIkinda