Mislila sam da me nijedan kutak mog kvarta, čije ulice istražujem evo već 15 godina, ne može iznenaditi nečim nepoznatim. Eto, to se ipak desilo. U jednoj ulici u samom srcu mog Niša, neobičnoj po tome što vas u nju s jednog kraja dočekuje Narodni muzej, a sa drugog Narodna biblioteka „Stevan Sremac“, jednog dana, sasvim skoro, pozdravio me je jedan novi izlog. A iz izloga na mene je prstom pokazao i rukom mi mahnuo da uđem jedan poznati lik. Zar on?! Tako me je dočekao i na vratima svoje rodne kuće u Senti, kad sam bila u poseti našim drugarima sa kojima se moja škola godinama druži. On, glavom i brkovima – Stevan Sremac. Čudnom niti vučena, uđoh na poziv. Đonovi patika zaškripaše po parketu boje meda. Beli zidovi, starinski ramovi, pletena stolica za ljuljanje, drveni stočići, piščev štap, građansko odelo srednjeg trgovačkog sloja, pucketanje nameštaja, miris... učiniše da zaboravim kišni dan i gradsku vrevu koji su ostali ispred izloga piščeve spomen-sobe. Oči mi lete preko fotografija na kojima je ulovljeno neko davno vreme. Ona nevidljiva nit koja me je ovde uvukla, vuče me još. Ne da mi da se predugo zadržavam na jednom mestu. Tamo, tamo, u uglu sobe, tamo je centar sveta. Velika kožna stolica i sjajan sto od crvenkastog drveta. Tu je veštom rukom iscrtavao nama drage likove. Tu je, poput evropskih pisaca svoga vremena, opisivao dušu i život svog naroda. Napravih se da ne vidim gajtan koji upozorava posetioce da ne prilaze dalje i sedoh. Leva ruka mirno se spusti na rukohvat stolice, a desna nežno dodirnu ivicu stola. Prsti počeše sami da se pomeraju kao po dirkama klavira. Moje jagodice kao da su pratile neki nevidljivi tekst urezan u samu površinu stola. Beše to priča o Stevanu Sremcu, Senćaninu koji je voleo moj grad i koji je o njemu ostavio zapis kao niko pre ni posle njega. Asfalt ustuknu pred kaldrmom, stakla sa „Kalče“ prepustiše mesto visokim, drvenim kapijama i zidovima koji čuvaju od radoznalih pogleda prolaznika male, bele kuće i cvetna dvorišta puna sveta kakav je na fotografijama u ovoj sobi. Odjednom sam videla pisca okruženog likovima koje je stvorio sa mnogo ljubavi. Pred mojim očima oživeše Zona, Mane, hadži Zanfir, Ivko, Kalča i vesela družina. Zaori se smeh, zasvira muzika, zazvečaše daire, zapucaše lovačke puške. Prostorijom se raširi miris jorgovana, ruža, dunja, pečene kafe i duvana. Pojavi se Niš kakav je pisac „turio u priču“. Ubav Niš!Eh, moj grade, kude je sad taj ubavinja tvoja? Iz tih misli prenu me strogi pogled iza naočara. - Dete, ne vidiš li da je to eksponat? Ne smeš tamo da sediš. - Ali, zvao me profesor Sremac da malo popričamo. - Mala, mnogo si vickasta. Idi u Kazandžijsko sokače, u neki kafić, pa se tamo mangupiraj! Dobro, može. Odoh do sokačeta da tamo, na onom malom trgu, još malo divanim sa gosn Sremcem. Tamo će nam se u priči pridružiti naš Kalča i njegov Čapa. Odoh da im se zahvalim što su Evropi nas Srbe prikazali kao dobroćudne i vesele šaljivdžije. Nikolina Anđelković 8/4 (15 godina) OŠ „Radoje Domanović“ Niš