Легенда мог града Ја сам Милица. Имам 17 година и живим у малом граду по имену Кикинда, на северу Србије,у централној Европи. Град у коме живим био је насељен 1423. године како сазнајемо по археолошким налазима. Између 1750. и 1753. године насељава се подручје реке Галацке, а недуго затим, крајем 18. и почетком 19. века овде долазе Немци, Мађари, Французи и Јевреји. Као и некада, Кики је и сада милтикултуралан град са пуно националних мањина трајно настањених у маленом граду. Релативно малад град почиње да оживљава у архитектонском смислу када овде долази Марија Терезија и наређује изградњу града. Аустроугарски стил споља, и још понешто изутра... Градска кућа у самом центру града, православна црква, прелепе палате са каријатидама на њима, улице рађене по принципу шаховске табле... и један затвор где све почиње. Садашња зграда Народног Музеја и архива у Кикинди некада је била затвор. О том времену и даље сведоче преостале ћелије у подзељу. Али подземље ове грађевине не крије само сабласне ћелије некадашњих затвореника, већ нешто много фасцинантније. Наиме, радници који су радили на замени инсталације и каблова, и асфалтирању дворишта музеја пронашли су неколико улаза у сабласне тајне тунеле испод града. Касније је на поратилима објављено како је то тунел за изливање фекалија из затвора и како је затрпан јер сада ничему не служи. Али легенда каже да је пре више од 150 година, уз учешће хусарске војске испод Кикинде тајно ископан вишекилометарски систем тунела. Верује се да један тунел почиње испод згарде Поште, пружа се од Основне школе „Вук Караџић“, води испод православне цркве, доводи до зграде Курије, и завршава се на плацу преко пута „Гусала“ на месту где је надас дечије игралиште. Ова легенда написана је и постављена у музеју, али пошто ме је ова прича заинтригирала више него довољно да потражим људе који знају нешто више о овоме и да поразговарам са њима, кренула сам у потрагу. Прво сам у кантакт ступила са радником који је радио на замени инсталација и асфалтиранју музеја. Рекао је да док су копали неби ли пронашли каблове које треба да замене, пропали су кроз рупу, за коју се касније испоставило да је дугачки ходник са више рачвања у различитим правцима града. Рупа јесте закопана, како су портали наводили, али ово дефинитно није била канализација, сигуран је и мој саговорник. Моје интересовање сада све више расте, па своју потрагу настављам по мом малом родном граду. Мисли су ми збркане, док размишљам да ли сада ходам изнад свода неког тунела, и куда би он могао да ме одведе. Да ли ћу икад успети да крочим у њега. У нешто што је тако близу, тако на корак испод, а у исто време тотално недотижно и незамисиво. После дугог трагања, успевам да ступим у контакт са човеком који је радио у кикиндској фирми за прераду воћа и поврћа „Прима Продукт“ који је такође ненадано пронашао улаз у тунел. Био је одлучан да своју причу испича и мени, младој бунтовној девојци са помало чудим интересовањима. Његова интригантна прича почиње тако што је радећи свој посао позван да помогне, јер се у свлачионици десила хаварија, пукла је цев, па се просторија пунила водом. У просторију испод свачионице одлучно је ушао неби ли у што краћем року помогао да се квар санира. Квар су пронашли и уклонили га, али приметили су и врата која воде доле. „Зар постоји ниже?“ питао се док је зачуђено гледао у мрачни фоаје који скривају стара тешка и шкрипутава врата. Договорили су се да мало боље погледају шта је то уствари. Узели су лампе и кренули иза забрањених врата. Схватили су да их овај сквучени хоник води у правцу центра града, али да постоје и нека скретања. После око пет стотина метара наишли су на прилично влажан и непробојан терен за њих у том тренутку па су одлучили да њихову експедицију заврше ту. По изласку из тунела, кршна капија опет је затворила пролаз пун тајни неког прошлог времена. Није био сигуран шта је то видео, куда је то прошетао, па је и он одлучио да истражи ову тему. Од старијих суграђана сазнао је да је то уставри тунел који са севера нашег града иде према центру. Речено му је да вероватно главни улаз испод саме Градске куће, или музеја. Да тунел води до зграде некадашнјег комитета, до православне цркве, до Поште, до Касарне... али нејасно му је било зашто тај пролаз постоји у фабрици у којој је радио. Када се вратио у прошлост и подсетио се историје Кикинде, схватио је да су ове тачке повезане једном битномн ставком – војне експозитуре и битне зграде. Поред фирме у којој је радио налазило се Јеврејско гробље. Од тог тренутка све је имало смисла. Вероватно су тунели прављени, као и код осталих градова у Европи које су градили Аустроугари, за бег из града у случају опасности или напада. Испод сваке тврђаве која је саграђена у том добу, или граду у Европи постоје тунели и катакомбе. Пошто сам волонтер у музеју, упитала сам кустосе да ли могу да фотографишем, и напокон уђем у тунел о коме се прилично интересујем. Добила сам прилику да фотографишем подрум, али да ли улаз у тунел стварно негде постоји, ни сами запослени нису сигурни. Или га до сада нису пронашли у великом и пространом подруму. Даље нисам могла због своје сигурности, али надам се да ће некога такође заинтригирати ова тема, па се ипак одлучи да се улаз тунела пронађе и крене са истраживањем. До тада људи ће то називати само, просто „легендом“. А ја, ја ћу веровати људима који су ми своја искуства пренели, јер сам у потпуности сигурна да ти чувени тунели постоје. Весин Милица, 17 година, Кикинда.